Emanuel David Đinobili, popularni Manu, rođen je na današnji dan 1977. godine u mestu Bahia Blanka u Argentini.
(Foto: Ronald Cortes/Getty Images)
Njegov otac Horhe, bio je profesionalni košarkaš, a po završetku igračke karijere postao je i trener u lokalnom klubu, dok su se i Manuova dva starija brata takođe bavila košarkom.
Kao što je opšte poznato, Argentina, kao uostalom i čitava Južna Amerika naprosto živi za fudbal i oduvek se znalo koji sport je broj jedan na ovom kontinentu. Međutim, takav slučaj nije bio i sa Bahiom Blankom, gradom na obali Atlantskog okeana, u kome je košarka bila apsolutno glavni sport i pratila se sa velikom strašću. Sigurno da je takav mentalitet meštana i to veliko interesovanje koje je uvek vladalo za igrom pod obručima uticalo i na mladog Đinobilija da se opredeli upravo za bavljenje ovim sportom.
Iako možda u početku nije delovalo da bi mogao da ima značajniju karijeru, s obzirom da je bio dosta sitan i žgoljav kao dečak, nije odustajao od svoje ljubavi prema narandžastoj lopti, u tom početnom razvoju mu je dosta pomagao i otac, a na početku puberteta je naglo porastao, kako je sam kasnije govorio, možda i previše naglo i bilo mu je krajnje neobično da svoju igru adaptira toj novostečenoj visini, a uz nedostatak mase.
Postoji čak i anegdota da mu je jedan od lokalnih trenera savetovao da nikako ne pokušava da šutira za tri poena, s obzirom da su mu ruke bile toliko mršave i da bi jako teško mogao uopšte i da dobaci do koša.
(Foto: En Impacto Rioja)
Ipak, Manu nije dozvoljavao da ga bilo šta obeshrabri, radio je naporno na sebi, konačno nabacio i malo mišićne mase, svakodnevno pokušavao da doda neke nove elemente u svojoj igri, vežbao nove pokrete, stil šuta, a, treba li uopšte napominjati da mu je idol u tim godinama bio Majkl Džordan i da je na treninzima želeo da skine svaki Majklov potez. Ubrzo je postao jedan od najboljih mladih igrača u svom rodnom gradu, pa i šire, što nikako nije ostalo neprimećeno i već tada je imao brojne ponude da pređe u neku veću sredinu.
Razmišljajući racionalno, ali i ne želeći da tako rano odlazi od kuće, Đinobili ostaje u svom gradu, nastavlja usavršavanje uz oca, ali i druge trenere i konačno potpisuje i svoj prvi profesionalni ugovor sa klubom Andino La Rioha u kome je već nastupao u mlađim kategorijama. Samo godinu dana kasnije prelazi u mnogo veći i popularniji Estudijantes, takođe iz Bahia Blanke gde, može se reći, doživljava i svoju potpunu igračku afirmaciju.
(Foto: El Clarin/Courtesy photo)
U leto 1998. godine Manu odlučuje da je konačno došlo vreme za korak dalje i, pošto je solidno govorio jezik, zbog svog porekla, odlazi put Italije, u Ređio Kalabriju i potpisuje za Basket Violu. Svoje najbolje godine u Evropi ipak doživljava sa jednim mnogo popularnijim i kvalitetnijim klubom, kada su ga i ljubitelji košarke sa ovih prostora prvi put ozbiljnije zapazili i bili impresionirani magijom argentinskog čarobnjaka. Naravno, govorim o Virtusu iz Bolonje, slavnom klubu koji je tih godina bio poznatiji pod imenom Kinder.
Đinobili je za dve godine u Kinderu uspeo da osvoji dva kupa Italije, titulu šampiona, ali i ono najvažnije, Evroligu 2001. godine, kada je na završnom turniru bio proglašen i najkorisnijim igračem.
(Foto: La Gazzetta dello Sport)
Na Svetskom prvenstvu 2002. godine fenomenalno je predvodio svoju reprezentaciju do finala, kada su Argentinci, pomalo i nesrećno, poraženi od Jugoslavije.
U NBA ligu konačno dolazi upravo nakon tog prvenstva, iako je od strane Sparsa draftovan još tri godine ranije i to sa 57. pozicije. Nije se Manu odmah baš najbolje snašao u najjačoj ligi na svetu. Nedovoljno zalečena povreda koju je vukao još od polufinala Svetskog prvenstva, kao i nešto slabije privikavanje na košarkaške uslove u Americi, nisu mu dozvolili da od samog starta pokaže svoj puni potencijal. Ipak, kako je sezona odmicala, tako je on igrao sve bolje, sve više se nametao kao važan član rotacije San Antonija, a u martu je bio proglašen i najboljim rukijem meseca. Da je period adaptacije iza njega i da je poptuno spreman za sve izazove NBA lige i igranje na najvišem nivou, pokazao je onda kada je to bilo i najpotrebnije, u doigravanju. U svom prvom plej-ofu u karijeri Manu je prosečno beležio 9.4 poena, 3.8 skokova, 2.9 asistencija i 1.7 ukradenih lopti i značajno pomogao svom timu da dođe do šampionske titule.
(Foto: Ronald Martinez/Getty Images)
Manu Đinobili je u NBA ligi proveo ukupno 15 sezona, svaku odigravši u istom klubu. Osvojio je 4 šampionska prstena, 2 puta je bio učesnik All-Star mečeva, a 2008. godine bio je proglašen najboljim šestim igračem lige. Njegov dres sa brojem 20 zauvek će krasiti svodove dvorane u San Antoniju u kojoj nastupaju Sparsi.