Na današnji dan, sada već davne 1978. rođen je jedan od najboljih košarkaša u istoriji igre pod obručima, Kobi Bin Brajant. Poginuo je tog 26. januara 2020. u helihopterskoj nesreći, zajedno sa svojom ćerkom Đijanom, zvanom Điđi. Iako više nije telom sa nama, duhom jeste sigurno, sedi u prvim redovima Stejlpes Centra i posmatra svoje Lejkerse, u kojima je proveo čak 20 sezona.
Prva asocijacija na Lejkerse, jeste upravo on, Kobi Brajant, igrač sa najboljom radnom etikom ikada, 13. pik drafta 1996. Da li ste znali da su Klipersi imali priliku da draftuju, tada sedamnaestogodišnjeg dečaka, ali su rekli da ih ostali timovi neće smatrati ozbiljnim ako uzmu dečaka kada pokušavaju da okrenu franšizu na pobedničke staze? Isto tako je Bob Bas, tadašnji menadžer Šerlot Hornetsa rekao Kobiju da mu je drago što su ga trejdovali, jer ne bi imali nikakvu korist od njega.
Ne želim da vam pričam o Kobijevim brojkama, mislim da svi znamo o kakvom se igraču ovde radi, hajde da danas pričamo o njegovom karakteru, glađu za uspehom i pobedom. Kobi je svoje prve 2 sezone počinjao sa klupe, promašio je bitne šuteve u ranoj fazi svoje karijere, ali to ga nije sprečilo da napravi jednu od najlepših priča ikada. Zajedno sa Šekom dominirao je u kasnim devedesetim i početkom dvehiljaditih, ali suprotnost u karakteru i želja mladog Kobija da bude prvi igrač tima, dovela je do “raspada” Lejkersa i trejda Šeka u Majami. Bile su to teške godine za Lejkerse, a i za Kobija, koji je u jednom trenutku bio spreman da zatraži trejd u Čikago. Da je otišao u Čikago, verovatno bi imao koji prsten više, ali ovako ima besmrtnost.
Nikada nije odustao, ni jedna povreda ga nije sprečila da se vrati, a doživeo ih je mnogo u svojoj dvadesetogodišnjoj karijeri. Čuveni “Mamba Mentality” se i dalje prenosi na mlađe generacije, od strane trenera, saigrača, pa čak i običnih ljudi koji nemaju dodira sa košarkom. Kada je većina igrača tokom letnje pauze odmarala i trenirala koliko da ostane u formi, Brajant je imao 4 treninga po 2 sata, dnevno. Ako mene pitate, to normalan čovek ne može da izdrži, to mogu samo rođene “ubice”, koje će učiniti sve da dođu do svog cilja.
Na njegovom posthumnom primanju u kuću slavnih, Vanesa Brajant, njegova supruga prisetila se situacije gde ga je pitala zašto odbija da odmori, da presedi utakmicu, da pusti telo da se oporavi, a njegov odgovor bi uvek bio:
“Šta je sa fanovima koji su štedeli, samo da bi došli da vide mene kako igram, samo jednom?”
Njegova ljubav prema porodici bila je ogromna, Vanesa mu je srednjoškolska ljubav, sa njom je imao 4 prelepe ćerke, od kojih je jedna, nažalost, stradala zajedno sa njim.
Možda si otišao, ali tvoje ime nikada neće umreti. Priče o tebi će se prepričavati generacijama, zauvek će tvoja dva dresa sa brojem 8 i brojem 24 visiti u Stejples Centru. Zauvek će tvoje ime biti spominjano iznova i iznova. Mnoga deca su odrastala govoreći “Kobi” svaki put kada bace papirić u kantu i mnoga će tek odrastati na isti način. 24/8 će uvek biti ‘Mamba Day‘. za sada samo u Kaliforniji, nekada možda i u celoj Americi.
MAMBA FOREVER!