Crna Mamba – Kobi Brajant.

Gotovo je… Ovo je kraj jedne ere. Jedne od “najvećih” u istoriji košarke. Nijedan meč Lejkersa više neće biti isti. Poslednji put stegnuti zubi, stegnuta pesnica, ta želja za pobedom. Nikada više ta neizmerna strast. Nikada više nećemo željno iščekivati ovakve mečeve, neizvesne utakmice Lejkersa, kako bi gledali njega u nekoj drugoj dimenziji. Nikada više protivnici neće drhtati u istim situacijama…

Ovo je životna priča jednog od najupečatljivijih, neponovljivih likova NBA lige ikada. Legenda kaže da ne postoji čovek koji je bar jednom u životu držao loptu u rukama, u blizini koša na školskom dvorištu, ili na bilo kom drugom košarkaškom terenu, a da nije odbrojavao do zvuka sirene, i izgovarao njegovo ime. 3… 2… 1… Kobiii!!!

On je prošao sve. Od dobrog dečka lige, do najvećeg zlikovca. Preko trnja, do zvezda… Do legendi.

Jedini sin Džoa “Jellybean” i Pamele Koks Brajant, rođen je u Filadelfiji, 23.08.1978. godine. Džo Brajant je bio solidan NBA igrač, ali je u leto 1984. godine odlučio da je napusti i postao je igrač italijanskog Rietija. Tako je Kobi veliki deo detinjstva proveo na “Čizmi” i apsolutno obožavao svaki sekund proveden tamo. Razvio je ljubav prema naciji, jeziku, koji tečno govori, ali i fudbalu, čiji je i danas veliki ljubitelj. Kobi je košarku počeo da trenira već sa 3 godine, a Lejkersi su još od ranog detinjstva bili njegov omiljeni tim!

Po završetku Džoove karijere, porodica se vratila u SAD, a Kobi je nastavio školovanje u svom rodnom gradu. Pohađao je naveliko poznatu (naravno, samo zbog njega) “Lower Merion” srednju školu. Imao je nestvarne 4 godine u košarkaskom timu, koje su ga katapultirale u najtalentovanijeg tinejdžera u državi. Već u prvoj godini bio je starter, što se nije decenijama desilo u ovoj školi, ali je njegov tim završio tek na skoru 4-20. U naredne 3 godine, Brajant je vodio svoje saigrače do 77-13, igrajući svih 5 pozicija na terenu. Iako najtalentovaniji igrač tima, Brajant je već tada od svih svojih trenera dobijao i etiketu ubedljivo najvećeg radnika. Tih godina prikupio je, naravno, sve moguće individualne nagrade. Vecćtada, posle 3 godine srednje škole, svi najvećo koledži u SAD su želeli Brajanta u svom timu. Međutim, kada je video Kevina Garneta, koji je 1995. izabran u prvoj rundi drafta, pravo iz srednje škole, počeo je da razmišlja na tu temu. U poslednjoj godini vodio je svoj tim do titule šampiona cele države, prve posle 53 godine. Stigao je i da, kao još uvek srednjoškolac, trenira sa Philadelphia 76ers​ima, na poziv trenera, Džona Lukasa. Tamo je redovno igrao “jedan na jedan” sa prvom zvezdom tima, Džerijem Stekhausom. Srednju školu završio je sa 2883 postignuta poena. Najveći broj poena u istoriji cele Jugoistočne Pensilvanije, prestigavši u procesu i velikog Vilta Čembrlejna.  Nakon spektakularne 4 godine u srednjoj školi, njegova odluka da se prijavi direktno za draft 1996. godine bila je izuzetno medijski propraćena.

Priče  koje vode u vreme čak i pre samog drafta, mogle su da nagoveste kakvog će igrača ljubitelji košarke širom planete moći da gledaju narednih 20 godina. Naime, Kobi je, što je malo poznato, pre drafta odradio treninge za nekoliko NBA timova, među kojima su bili i, njemu omraženi, Boston Celtics​i. Kada se prisećao tog treninga rekao je da mu se ni malo nije svidela želja njegovog oca, koji ga je naterao da “radi” za Seltikse. Po svojim rečima, bio je gotovo uplašen kada je video svu tu zelenu boju svuda oko sebe, na opremi za trening, u svlačionici, hali. Odlučio je da iz poštovanja prema istoriji i veličini tima da sve od sebe na treningu. I bio je fantastičan, zapanjio je čak i legendarnog Reda Auerbeka, tada direktora slavnog tima. Red je, ipak, odluku u potpunosti prepustio ML Karu, glavnom skautu Bostona. Preskočili su ga jer su se plašili činjenice da dolazi pravo iz srednje škole.

Priča koja se i dan danas priča svaki put u periodu pred draft, kao bukvalno legendarna, je priča o Kobijevom predraftnom treningu za Lejkerse. Oni su naime, mnogo više pažnje tog leta poklanjali pokušajima, na kraju uspešnim, da u svoj tim dovedu Šekila O’Nila. Tadašnji generalni menadžer tima, legendarni Džeri Vest, je po svojim rečima, znao za Brajanta, ali je mislio da ce on biti odavno izabran do pozicije 24, koju su Lejkersi imali na draftu, i nije obraćao previše pažnju na njega. Jednog jutra, Kobijev agent, Arn Telem, pozvao je Vesta i rekao mu da je Kobi u gradu zbog potpisivanja nekih sponzorskih ugovora, i da bi voleo da trenira za njih. Kako su već imali zakazan trening sa Donta Džounsom (snažnim krilom, koji je vodio svoj koledž tim iste godine do F4 nastupa) , Vest je odlučio da ih vide na delu, jedan protiv drugog. Iako je Džouns bio 4 godine stariji, i fizički dominantan, Kobi je pobedio u svakoj vežbi “jedan na jedan”, sa svakim novim zadatkom koji su treneri Lejkersa zadavali. Ono što je, po rečima Vesta, njih najviše zapanjilo, bila je njegova neverovatna borbenost i želja za pobedom. Odlučili su da ga pogledaju još jednom, ali ovoga puta sa još ozbiljnijim protivnikom. Džeri je zakazao trening sa Majkl Kuperom. Kuper je bio u penziji vec 5 godina, ali nekada ubedljivo najbolji defanzivac “Showtime” Lejkersa bio je i dalje u sjajnoj formi.  Samo 20 minuta po početku tog treninga, Vest se okrenuo ka saradnicima, Rideru i Bleku, i rekao čuveno : “Video sam dovoljno!” Dodao je : “Ovaj momak je već sada bolji od svih bekova koje imamo u timu. Moramo da uradimo sve što možemo da ga dovedemo.”

Narednih dana, Lejkersi su ugovorili trejd u kojem su poslali Vlade Divca u Šarlot, u zamenu za njihovog 13-og pika na draftu. Šarlot je naravno izabrao Brajanta, koji je momentalno prosleđen u Los Anđeles.

Kobi je u to vreme još uvek imao 17 godina, pa su ugovor sa slavnim timom umesto njega potpisali roditelji, nova nada Lejkersa ce na leđima nositi broj 8 – šou je mogao da počne! Napunio je 18 godina neposredno pred početak svoje prve NBA sezone. Brajantova “ruki” godina neće biti upamćena kao spektakularna. Uspeo je da osvoji takmičenje u zakucavanjima, postavši najmlađi igrač ikada koji je to učinio, ali to nije bio događaj koji je obeležio njegovu prvu sezonu u ligi. Brajant nije imao puno prilike da igra pored Van Eksela i Edija Džonsa. Na parketu je u prvoj sezoni provodio tek nešto više od 15 minuta. Neslavni momenat, ili momenti, desili su se u petoj, eliminacionoj, utakmici Lejkersa u Juti, u polufinalu zapadne konferencije. Bajron Skot je propustio meč zbog povrede, Robert Ori je izbačen, a Šekil O’Nil je meč napustio zbog 6 napravljenih prekrašaja, pa je tako Kobi bio primoran da preuzme stvar u svoje ruke. U poslednjem minutu regularnog dela i produžetku, Kobi Brajant je ispalio čak 4 “air-balla” i Lejkersi bivaju poraženi, te eliminisani. Njegovi promašaji postali su meta podsmeha širom države, igrači širom lige, kao i mediji su danima ismevali 18-godisnjeg igrača tima iz Los Anđelesa. Ali kako sam kaže, to je bila prekretnica njegove karijere. Većini momaka, takav događaj bi potpuno uništio samopouzdanje, pa i karijeru. Ali Kobi ne bi postao to što jeste da nije mentalno jedan od najjacih igrača koji se ikada pojavio u NBA ligi. Neslavna utakmica ga je samo naterala da radi još jače, i u sledeću sezonu uđe još spremniji. Iz tog vremena dolazi i priča Šeka O’Nila koju je ispričao godinama kasnije : “Mogu da vam kažem, kada je došao u ligu, jeste bio mlad i nezreo, bio je sve što su vam ostali rekli. Ali sve ovo što radi sada, rekao mi je da će raditi još u to vreme. Rekao mi je – Jednog dana ću postati prvi strelac Lejkersa, i osvojiću 5 ili 6 titula, biću najbolji igrač na celom svetu! Ja sam bio u fazonu – Ok, šta god momak. On se okrenuo i dodao – Šek, ja ću postati Vil Smit NBA lige!”

Rad se isplatio, pa je Kobi praktično duplirao broj poena koji je postizao po meču. Dobijao je sve više minuta, čak i na poziciji krila, kako bi igrao u isto vreme sa startnim bekovskim tandemom tima. Navijači širom lige brzo su se zaljubili u njega, pa je već u svojoj druogj sezoni, od strane navijača, izabran za startera na All-Star meču! Postao je tako najmlađi u istoriji kome je to pošlo za rukom! Njegovih 15.4 poena po mecu te godine, bilo je najviše od svih igrača u ligi koji su mečeve počinjali sa klupe. To je bilo dovoljno za upravu Lejkersa. Pre početka sledeće sezone oba startna beka, Džouns i Van Eksel su trejdovani, i Kobi je postao starter prvi put u karijeri. Naravno, potpuno je opravdao očekivanja. Započeo je svih 50 utakmica u skraćenoj sezoni, i beležio tek nešto manje od 20 poena po meču. Neustrašivi klinac polako je postajao jedan od najomiljenih NBA igrača, i to ne samo u SAD. Kobi je tada i potpisao novi, šestogodišnji ugovor, vredan 70 miliona dolara. Medjutim, i pored znatno boljih nastupa, tim opet staje u plej-ofu, i to u polufinalu Zapada. Počisćeni su od strane San Antonio Spursa. Međutim, veliki Džeri Vest je znao da bolje vreme za njegov tim tek dolazi : “Ono što najviše imponuje kod ovog mladog momka je njegova želja, radne navike, taj takmičarski nagon. On je svakog jutra ovde u 04:30, pre bilo koga, pre svih zaposlenih, radeći na svojoj igri.”

Sve se to menja u sezoni ’99-’00, pred čiji početak trener Jezeraša postaje, niko drugi do, veliki Zen Master – Fil Džekson. Džekson je, naravno, brzo instalirao svoju igru u trouglu, i Brajant i O’Nil su prosto blistali. Iako je propustio skoro mesec i po dana na početku sezone, to se nije dalo primetiti u njegovoj igri. Upravo posle te povrede, šuterske ruke, koju je zadobio u predsezoni protiv Vašingtona, dolazi jedna od najboljih priča o Kobi Brajantu, a podelio je tadašnji saigrač, Džon Selestand : “Prvi put kada sam shvatio zašto je najbolji bilo je upravo tada. On je uvek bio prvi na treningu, dolazio je i po 2 sata ranije, što me je užasno nerviralo, jer sam u svim svojim timovima bio najveći radnik. Da uvreda bude veća, ja sam živeo na 10 minuta od trening centra, a on 35. Sramota me je, al’ priznajem, bio sam uzbuđen sto #8 neće biti prvi na treningu dan posle povrede, ako se uopšte i bude pojavio. Ali dok sam prilazio hali, bukvalno me obuzeo strah kada sam cuo tapkanje lopte. Rekao sam sebi – Ne, ne, ovo nije moguće! E, pa, moguće je! Kada sam ušao unutra, on je već bio u punom treningu, potpuno znojav, sa gipsom na desnoj ruci. Šutirao je i driblao sve vreme slabijom rukom.” Po povratku na teren igrao je preko 38 minuta po mecu, predvodeći tim u asistencijama i ukradenim loptama. Na kraju sezone Lejkersi završavaju sa petim najboljim učinkom u istoriji lige – 67 pobeda! Brajant postaje najmlađi igrač u istoriji koji se našao u najboljoj defanzivnoj petorci lige. Iako je iza, naravno dominantnog, O’Nila, bio druga napadačka opcija tima, bilo je mečeva u kojima je svima potvrdio o kakvom se igraču radi. Tokom te sezone sve je zanimalo šta veliki Fil ima da kaze o Brajantu – Po njegovim rečima, Kobi je imao toliku želju da bude najbolji ikada, toliko je želeo da bude bolji od Džordana, da je mislio da će njegova želja preći u sebičnost i da ce početi da šteti timu. Stoga je za vreme jednog gostovanja Lejkersa u Čikagu organizovao večeru na kojoj je želeo da veliki MJ usmeri Kobija na pravi put. Prve reči, tada 21-godišnjeg Brajanta, samo nekoliko sekundi nakon što su se, verovatno dva najbolja beka u istoriji lige rukovala, bile su : ”Ti znaš da bih te ja razbio jedan na jedan!” Lejkersi su najveću prepreku do svoje prve titule, pod Džeksonom, imali u vidu Portland Trail Blazers​a, s kojima su morali da odlučuju o finalisti NBA lige, tek u sedmom meču. LAL su u tom meču gubili sa čak 16 poena razlike u samom finišu. Ali su uz pomoć sjajne igre klupe, i predvođeni Kobi Brajantom, krenuli u nezaustavljiv pohod, koji je kulminaciju doživeo alej-up pasom Brajanta za velikog Šeka. Potez koji je zauvek postao simbol početka prave saradnje dva legendarna igrača. Iako je u finalu protiv Indijane vukao povredu stopala, čak i propustio meč broj 2, nije propustio da ostavi svoj trag. U utakmici broj 4, postigao je 22 poena u drugom poluvremenu. A kada je Šek napravio i šestu ličnu grešku, potpuno sam je vukao svoj tim do pobede, postigavši i pobedonosne poene na tom meču. Lejkersi stižu do svoje prve titule jos od 1988. godine.

U sezoni 00′-01′ počinju prvi sukobi na relaciji Brajant-Šek, ali se to ne odražava na njegovu igru. Kobi učvršćuje svoje mesto jednog od najboljih košarkaša lige, a njegov protagonizam dostiže nove visine. Beležio je 28.5 poena po meču. Turbulencije u timu uzrokovale su da ekipa završi sa čak 11 pobeda manje u odnosu na prethodnu sezonu. Ipak, kako je došlo vreme plej-ofa, Lejkersi su se konsolidovali… I više od toga. Sezonu su završili jednom od najvećih dominacija u istoriji plej-ofa. Gazili su sve pred sobom, do skora 16-1, izgubivši samo jedan meč od Filadelfije u finalu NBA lige. Kobi je beležio nešto manje od 30 poena po meču, a O’Nil ga je tada nazvao “bez sumnje najboljim igračem u ligi” , iako je on sam poneo titulu MVP-ja finala.

Sledeće godine, Lejkersi su ponovo bili prvi favoriti za osvajanje lige, a Mamba je prvi put igrala u 80+ mečeva u NBA karijeri. Ove godine, 2002, prvi put je izabran i za MVP-ja All-Star meča. U rodnom gradu, Filadelfiji, pri uručivanju nagrade izviždan je od strane publike, zbog svojih izjava protiv tamošnjeg tima za vreme finala protekle godine. Lejkersi dobijaju 56 mečeva, i završavaju drugi na Zapadu, odmah iza Sacramento Kingsa. Put do finala bio je mnogo teži ove sezone. U prvoj rundi počistili su Portland, nakon toga San Antoniju dozvolili samo jednu pobedu, ali su u finalu Zapada morali da pobedom u sedmom meču kontroverzne serije protiv Sakramenta, obezbede mesto u finalu lige! Tamo su se bukvalno prošetali do prstena, počistivši New Jersey Nets​e. Kobijeva igra, posebno u četvrtim četvrtinama mečeva u plej-ofu počela je da zadobija zaslužene pohvale. Po mnogima je, već u to vreme, bio jedan od najboljih u ligi u neizvesnim završnicama mečeva. Sa 23 godine postao je najmlađi igrač u istoriji koji je osvojio 3 NBA prstena.

U naredne dve sezone “Lake Show” nije ispunio očekivanja. Ipak, pogotovo u prvoj od navedenih, Brajantova individualna igra nastavila je da oduzima dah gledaocima širom SAD. Sedmog januara 2003. godine, postavio je rekord NBA lige, sa 12 pogodjenih trojki protiv Seattle SuperSonics​a. Ipak to je bio tek uvod u jedan od najneverovatnijih meseci u novijoj istoriji lige. U februaru iste godine, Kobi je ostvario neverovatan niz od čak 9 vezanih mečeva sa 40+ postignutih poena. Prosečno je beležio 40.6 poena tog meseca, a prvi put u karijeri i 30+ poena u sezoni. Prvi put posle nekoliko godina, mogla je da se vodi debata, ko je zapravo najbolji igrač Lejkersa?! Završio je treći u glasanju za MVP-ja lige, ali su u polufinalu Zapada izgubili od budućih sampiona San Antonio Spurs​a, sa 4-2 u seriji.

Ono što sledi bio je verovatno najmučnijii, najteži period u životu i karijeri Kobi Brajanta. Lejkersi su nakon ispadanja od Sparsa, dali sve od sebe da budu još bolji tokom naredne sezone. Potpisali su dva buduća člana kuće slavnih, Gerija Pejtona i Karla Malouna. Međutim, sav taj proces pao je u drugi plan. Pred početak sezone, Kobi Brajant je uhapšen i optužen za silovanje. Sebičan – možda, tvrdoglav – sigurno, ali kriminalac?! Jedna od najblistavijih NBA karijera mogla je da se završi daleko pre vremena. Kobiju je pretilo 4 godine, do doživotne robije. Tokom sezone propustio je dosta mečeva zbog parnica, a više puta od toga dolazio je u svlačionice pre meča bukvalno iz sudnice. Globalni medijski cirkus završen je na kraju sezone, kada je devojka iz Denvera odbila da svedoči i time bukvalno oslobodila Kobija svih optužbi. Reputacija Kobi Brajanta u tom periodu je dotakla dno. Neki veliki sponzori su s njim raskinuli ugovore, broj prodatih dresova je bio nikad manji, a nekada dečko za primer NBA lige u medijima je počeo da poprima novi lik. Tada nastaje i jedan od najpoznatijih nadimaka, ikada u svetu sporta, Brajantov alter ego – Crna Mamba! Verovao je da kroz najteži period u svom životu ne može da prođe drugačije nego kao mračni, okrutni lik na terenu – hladnokrvni ubica. U arenama širom lige nailazio je na zvižduke i pogrdne povike. Odnosi između njega i saigrača, pogotovo Šeka, se pogoršavaju konstantno. Mnogi su mislili da Kobi puca pod pritiskom, i da je sa njim gotovo nemoguće uspostaviti odnos. Brajant će sam, nakon nekoliko godina, izjaviti kako se osećao potpuno izdanim od strane svojih saigrača, jer nijedan, ni u jednom trenutku nije javno stao u njegovu odbranu tokom celog slučaja “silovatelja”. I pored svih nedaća, Kobi je imao spektakularnu sezonu što se košarke tice. Sa optuženičke stolice je pogađao šuteve za pobedu. Završio je godinu jednim od “hajlajt” mečeva svoje karijere, kada je dva puta u meču protiv Trejlblejzersa spašavao svoj tim trojkama uz zvuk sirene. Prvo je to učinio u poslednjoj sekundi regularnog dela, da izjednači rezultat, a potom i u poslednjoj sekundi produžetka, za pobedu svog tima. Ne zna se koji je od dva pogotka bio iz teže situacije. Lejkersi su počeli da “klikću” u plej-ofu i poprilično lako su stigli do finala. Iako je borba za mesto alfa muzjaka u timu bila očigledna, tim nije imao problema da preskače prepreke. Ipak, tamo bivaju razbijeni od strane čvrstog tima Detroit Pistons​a, 4-1. Šek, Pejton i Maloun napuštaju ekipu, a Fil Džekson je, po rečima ljudi bliskih timu, rekao Micu Kupcaku, da se neće vraćati sledeće sezone ako Brajant i dalje bude u timu.

U periodu nakon toga, Kobi je doziveo najveće kritike u karijeri, svaki njegov potez bio je pod lupom. Knjiga koju je izdao Fil Džekson, i u kojoj je propisno blatio Brajanta, samo je dodala ulje na vatru, nazvao ga je “nemogućim za treniranje”. Rudi Tomljanović, koji je zamenio Džeksona, usred sezone je napustio mesto trenera iz zdravstvenih razloga. Brajant je, iako drugi strelac lige, imao zaista mizerne saigrače ove sezone, i Lejkersi prvi put u Kobijevoj eri propustaju plej-of! Želeo je mesto neosporno prvog igrača tima, želeo je ulogu potpunog lidera, ali čini se da je tek nakon nekog vremena shvatio da bez pravih saigrača, pravog tima iza sebe, neće biti u mogućnosti nista da uradi.

Nije dugo trebalo Mambi i Zen Masteru da se pomire! Leta 2005. godine, Fil prihvata da se vrati na mesto trenera, sto je naišlo na odobravanje Brajanta, a njih dvojica počinju da funkcionišu kao nikada pre! Fil je tada, nekoliko meseci nakon povratka izjavio, da je Kobi drugi čovek u odnosu na njegovu prošlu epizodu u Lejkersima. Da je potpuno sazreo, postao lider, prihvatio svoje saigrače. Počinje sezona u kojoj je Kobi izrazstao u večnost, u kojoj će zauvek urezati svoje ime u istoriju NBA košarke. Odigrao je svoju, statistički, najbolju sezonu ikada. Ali dva dostignuća, dva meča Crne Mambe iz te sezone, prepričavaće se sve dok se košarka bude igrala. Kobi je, 22-og januara 2006. godine, izveo nešto neverovatno, nešto o čemu su kosarkaši u novijoj eri NBA lige mogli samo da sanjaju… Postigao je 81 poen na jednom meču!!! Kobi nije samo postavio rekord franšize, prestigavši Eldžina Bejlora (71), vec je to bio, i naravno ostao, drugi najefikasniji meč jednog pojedinca u istoriji lige. Iako je ovo poduhvat sa kojim ce Kobi biti prvo vezivan, on je uradio nešto još nestvarnije samo mesec dana ranije. Kobi je 81 poen dao ekipi Toronta, tada jednoj od najgorih ekipa lige. Međutim, on je 20-og decembra 2005. godine, postigao čak 62 poena, za samo tri četvrtine, protiv jednog od, tada, najboljih timova lige, finaliste NBA, Dallas Mavericks​a. On je nakon tri četvrtine sam postigao više poena nego cela ekipa Dalasa (62:61), što je jedini put u istoriji da je nekome pošlo za rukom nakon tri perioda igre. On je u tom mesecu, januaru, kada je postigao 81 poen Torontu, beležio u proseku 43.4 poena. Nijedan igrač u istoriji, osim Vilta Čembrlejna, nije imao veći prosek u mesecu. On je te sezone postigao 40+ poena u meču čak 27 puta. Naravno, bio je najbolji strelac lige te godine, sa fenomenalnih 35.4 poena u proseku. Tako je postao tek peti igrač u istoriji lige koji je beležio 35+ poena u proseku, tokom cele sezone. Lejkersi su napravili veliki iskorak, stigli do 45 pobeda u sezoni i vratili se u plej-of. U prvoj rundi su čak i stekli prednost od 3-1 protiv, može se reći, kvalitetnijeg tima Phoenix Suns​a, uz nekoliko herojski mečeva i poteza Kobi Brajanta. Međutim, nisu izdržali, i Finiks odlazi dalje posle 7 mečeva.

Na leto između 2 sezone, Kobi je morao na operaciju kolena, pa stoga ponovo nije igrao za reprezentaciju SAD. Desila se još jedna značajna stvar, promenio je svoj broj na dresu, sa 8 na 24! To je bio njegov prvi broj u srednjoj školi, koji je kasnije promenio u 33. Kada je potpisao za Lejkerse broj 24 je bio zauzet, a 33 penzionisan (Karim Abdul Džabar), pa se odlučio za 8 (zbir brojeva njegovog broja na Adidasovom kampu – 143). I Kobi je nastavio da postavlja rekorde, ali i da navlači mržnju na sebe. U odsustvu kvalitetnih saigrača, mnogo češće je uzimao stvari u svoje ruke, s time je sam i završavao veći broj napada, što je davalo municiju kritičarima. Kobi je te sezone dva puta suspendovan zbog udaranja protivničkih igrača. Žrtve su bili Manu Đinobili i Marko Jarić. Mržnja protivničkih navijača širom lige se širila, govorili su da je “prljav”, govorili su da uzima previše šuteva, govorili su da nije ni blizu dobar bez Šeka, ništa od toga njega nije zanimalo. On je i u ovoj sezoni postigao najviše poena od svih igrača na jednom meču, 65 protiv Portlanda. U narednom meču, protiv Minesote, postigao je 50 poena, pa opet 60 protiv Memfisa. 3 uzastopne 50+ utakmice, nešto sto je poslednjem pošlo za rukom Majkl Džordanu, 1987. godine. Nije stao, u narednom meču, protiv New Orleans Hornets​a, Kobi ponovo postiže 50 poena. Time se pridružio Viltu Čembrlejnu, njih dvojica su jedini igraci u istoriji sa 4 uzastopne utakmice u kojima su ubacili 50 i više poena. Ipak, svi rekordi i poeni nisu mu ništa značili, Lejkersi ponovo ispadaju u prvoj rundi plej-ofa.

Leto 2007. godine bilo je burno za Mambu i Lejkerse. Po glasinama, insistirao je da se u klub vrati Džeri Vest, i pretio da ce zahtevati trejd ako se to ne dogodi. Kobi je to demantovao, iako je potvrdio da je želeo da se Vest vrati. Međutim samo nekoliko dana kasnije, Brajant je besneo, jer je neko iz tima otkrio da je navodno, upravo Kobi kriv za Šekov odlazak iz tima. Tada je i javno zatrazio trejd! Ipak, Fil Dzekson ga je u privatnom razgovoru ubedio da je to los potez, i Kobi, na sreću, odustaje od pritiska na upravu. A kako kaže ona stara narodna, posle kiše uvek dođe sunce. Kobi je odigrao svoju verovatno najbolju sezonu u karijeri, te 2007/08. Postao je najmlađi igrač u istoriji koji je stigao do 20.000 poena (Kasnije ga je prestigao Lebron Džejms), beležio 28.3 poena, 5.4 asistencije i 6.3 skoka tokom sezone, zaradio svoju prvu, i jedinu, nagradu za najvrednijeg igraca lige – MVP. Nije prošlo bez nevolja. Iako je petog februara 2008. doživeo povredu malog prsta na šuterskoj ruci, koja je opisana kao potpuno kidanje ligamenata istog, Kobi je pokazao volju, čvrstinu i upornost. Odigrao je svih 82 meča te godine. Tokom sezone Lejkersi uspevaju da u tim dovedu Pau Gasola, koji ce se pokazati kao najznacajnija pomoć  Crnoj Mambi u nastavku karijere. Njih dvojica su momentalno počeli da sarađuju na najbolji mogući način, to se i ocrtalo u prvom NBA finalu Lejkersa jos od Šeka, kao i naravno prvom Kobijevom finalu ikada, bez ovog gorstasa kraj njega. Tamo su, nažalost, stali, izgubili su od Boston Celticsa u 6 meceva.

Ljudi oko njega kažu, da ga je upravo taj poraz, bes nakon te serije, vukla i davala mu snagu u trci za novim uspesima narednih godina. On je tek tog leta, 2008. godine, po prvi put zaigrao za reprezentaciju SAD na velikom takmičenju, zbog brojnih povreda i operacija tokom godina. Momentalno je pretvorio neuspeh u pobede. Negde u to vreme, čini se, tek u to vreme je cela nacija, cela javnost konačno shvatila koliki je u stvari radnik Kobi Brajant. Tada su se u novinama svakodnevno pojavljivale izjave članova tadašnjeg tima SAD, koji bukvalno nisu verovali koliko je naporno, i koliko vremenski dnevno trenirala Mamba. Pomoćni trener Džim Behajm, te Karlos Buzer, Deron Vilijams, Tejson Prins, Džejson Kid i Kevin Durent, samo su neki od mnogih koji su se iz Kine vratili zapanjeni. Tamo je u finalu, po mnogima odigrao jednu od najboljih utakmica u karijeri. Jedan od najjačih timova SAD ikada sastavljen, imao je velikih problema protiv fenomenalne reprezentacije Španije predvođene Pau Gasolom, u finalu OI. Španija se ozbiljno približila u poslednjoj četvrtini, i kada su sve velike zvezde počele da pucaju pod pritiskom, majstor je preuzeo stvar u svoje ruke. Postigao je 13 poena i upisao 2 asistencije, samo u ovom periodu, i svojoj kolekciji pridodao zlatnu medalju sa Olimpijskih igara. Brajant će kasnije, 2012, ponoviti ovaj uspeh i penzionisati se iz reprezentativne košarke. Upućeni kažu, da je Brajant svoju zlatnu medalju sa OI okačio tačno ispred Gasolovog ormarića. Neko bi pomislio provokacija, ali to je bio njegov vid motivacije. To je učinio i rečima – Sledećeg juna ne smeš biti drugi!!! Dolazeću NBA sezonu, Kobi i Lejkersi počinju kao najbolji tim lige, sa 7 uzastopnih pobeda, pa beleže i skor 21-3 negde sredinom decembra. Kobi postavlja rekord Madison Square Garden​a, gde je Niksima ubacio 61 poen. Dok na All-Star meču deli MVP nagradu sa bivšim saigračem, Šekilom O’Nilom! Lejkersi sezonu završavaju sa skorom 65-17, najboljim na Zapadu, a ono najvažnije je tek sledilo. Lako preskaču Utah Jazz​ u prvoj rundi, a najveći problem prave im povredama oslabljeni Houston Rockets​i, gde LAL prolazi tek posle 7 meceva. Denver u finalu Zapada, i Orlando u finalu lige, nisu im predstavljali dostojnog protivnika. Lejkersi su u finalu slavili sa 4-1, a postoji jedna sjajna anegdota novinara tima, Arasa Markazija, koja datira veče pred taj poslednji, meč broj 5, NBA finala. “Izašao sam sa nekim od ostalih reportera, i vratio sam se u hotel oko 2 časa posle ponoći, kada sam i video Kobija, kako za šankom ispija Koronu, ćaska sa prijateljima, uživa. Otišao sam u svoju sobu, ali nisam baš mogao da spavam te noći, tako da sam odlučio da se prošetam, oko 4,5 sati ujutru. Tada sam video Kobija, potpuno znojavog, kako izlazi iz hale. Sunce još nije ni osvanulo. Čuo sam tokom godina priče o toj radnoj etici, ali nikada ne znaš da li je istina, ili veličanje. Onda sam doživeo ovo. Sledećeg dana su osvojili titulu.” Lejkersi tako stižu do svoje petnaeste titule. Kobi do svog četvrtog, i prvog prstena bez Šeka! Proglašen je naravno i za MVP-ja NBA finala, po prvi put u karijeri, a beležio je nestvarne brojke. 32.4 poena, 7.4 asistencija, 5.6 skokova, 1.4 ukradenu loptu i 1.4 blokadu po meču. Skinuo je veliki teret s leđa, ali njegova glad, želja za napretkom, za titulama – bila je nemerljiva.

Odbranu titule uprava Lejkersa započinje dovođenjem jednog od najboljih defanzivaca i najvećih radnika u ligi – Ron Artesta. Nedugo nakon početka trening kampa on je izjavio : “Treći trening završen. I samo da vam kažem zašto volim Kobi Brajanta! Ja sam došao ovde u pola 7 jutros… Kobi je tu bio u 5!” Tokom regularnog dela sezone Kobi je pogodio čak 6 šuteva za pobedu! Uspeo je da postane najmlađi igrač u istoriji koji je stigao do 25.000 poena, pa i da prestigne Džerija Vesta i postane najbolji strelac Lejkersa u istoriji slavnog tima! Sva ova dostignuća postaju još neverovatnija sa saznanjem, da je Kobi tokom sezone doživeo prelom kažiprsta šuterske ruke. Odlučio je da igra kroz bol, ne ode na operaciju, i ne propušta mečeve zbog povrede. Nakon poprilično sigurnog plej-of niza, stižu u NBA finale, na reprizu 2008. godine, protiv Boston Seltiksa . Nije moglo drugačije, nego da šampiona dobijemo posle 7 utakmica. Kobi je posle meča izjavio da je toliko želeo pobedu, da nije mogao ni da šutira normalno. To je i bio slučaj. Kobi nije igrao jedan od svojih najboljih mečeva. Na početku četvrte četvrtine Lejkersi su imali 13 poena zaostatka. Međutim, Kobi postiže 10, od svojih 23 poena u meču, upravo u toj četvrtini i predvodi povratak svog tima. Zapečaćen je njegovom asistencijom, za trojku Rona Artesta. Lejkersi stižu do druge uzastopne titule, a Kobi do svog petog prstena. Ponovo je bio MVP finala, a nakon istog je izjavio kako mu je ova titula pružila ubedljivo najveću satisfakciju od svih koje je osvojio. Tada je konačno, nakon osvajanja i druge titule bez toliko dominantnog igrača, kakav je bio Šekil O’Nil, cementirao svoje mesto najboljeg igrača ove generacije NBA lige. U jednom intervju je priznao da je cele 2 godine nakon poraza od Bostona u finalu, svakog dana slušao pesmu “Don’t stop believing”. To je pesma koja je puštana u Bostonu, tokom i nakon svake pobede Seltiksa. Nije želeo da zaboravi taj osećaj, taj bol, nakon jednog od najtežih poraza u karijeri. To je bilo i njegovo gorivo, ono što ga je dovelo do dve nove titule.

Neskrivena želja bila mu je šesta NBA titula, kako bi se izjednačio sa Velikim Majklom. Međutim, iako je tim ostao gotovo isti, LAL je počiscen od strane Dalasa u drugoj rundi plej-ofa. Kobi je tokom sezone došao sa pozicije dvanaestog, do pozicije šestog najboljeg strelca lige svih vremena. Nakon ove sezone penzionisao se veliki Fil Dzekson, i to je praktično označilo kraj Brajantove nade o novoj tituli.

Ipak, još uvek u sjajnoj formi, Kobi nije posustao pod vođstvom Majka Brauna. Imao je sjajnu individualnu sezonu, a u poslednjem meču regularnog dela imao je šansu da ponovo postane najbolji strelac lige. Trebalo mu je 38 poena da prestigne Kevina Durenta, odlučio se protiv jurnjave za novom nagradom. Lejkersi kao ekipa pak, nisu bili ni senka tima koji je vodio Džekson. U drugoj rundi plej-ofa, glatko su izgubili baš od Durentovih Tandera. Uprava Jezeraša davala je sve od sebe da Kobiju napravi tim vredan NBA titule, i po mnogima to su i uspeli leta 2012. godine. Lejkersi su tada sastavili, na papiru, jedan od najboljih NBA timova ikada. U tabor slavnog tima stižu najbolji centar lige, Dvajt Hauard, kao i jedan od najboljih plejmejkera u istoriji, Stiv Neš. Time Lejkersi sastavljaju petorku All-Star igraca, medjutim ovaj tim je tokom sezone vise ličio na raštimovanu bandu, ekipu iz kraja, sve osim prave ekipe. Već posle 5 utakmica Braun biva smenjen, a na čelo dolazi Majk D’Antoni, Brajantu poznato lice. Smena trenera, konstantno menjanje ofanzivnih šema, užasna odbrana, sve je ovo mučilo Lejkerse koji jednostavno nisu funkcionisali. Jedni kažu da je za to kriv Brajant, da je sa njim bilo nemoguće sarađivati. Drugi krive Hauarda i njegov gubitnički mentalitet. Nešovi problemi sa ledjima, i neuspešno implementiranje Gasola u svoj sistem igre od strane D’Antonija, naravno, takođe nisu pomagali. Ipak, Kobi i ovaj tim uspeva da progura do plej-ofa. Iako su tokom većeg dela sezone jurili Hjuston, te Jutu, uspevaju da dođu do osmog mesta na Zapadu. Naporna sezona, oko 39 minuta po meču, te sedam uzastopnih mečeva sa 40+ minuta provedenih na parketu jednog 34-godišnjaka bile su previše. Kobi je u meču protiv Golden State Warriors​a pokidao ahilovu tetivu i to je obeležilo kraj njegove sezone, a i kraj Kobi Brajanta kakvog smo znali i gledali svih ovih godina.

Leta 2013. godine poptisuje novi dvogodišnji ugovor vredan preko 48 miliona dolara. To je, po mnogima, označilo kraj njegove potrage za novim prstenom, jer nije ostavio upravi Lejkersa bukvalno ništa u kasi, kako bi eventualno potražili adekvatna pojačanja za tako nešto. Sve do ove sezone je bilo mučenje, iako zaista na visokom nivou za igrača svojih godina, povrede su uzimale danak, Kobi više nije bio u mogućnosti da vuče tim potpuno sam. U to vreme više je izlazio u prvi plan “Kobijevskim” izjavama, pa tako i ovom, koja možda i najbolje opisuje mozak, mentalitet, jednog od najvećih takmicara ikada. Naime, nakon što je Deron Vilijams šutirao 0/9 u jednom meču plej-ofa, Mamba je izjavila : “Pre bih prihvatio da sutiram 0/30, nego 0/9. 0/9 znaci da si psihički slab, 0/9 znači da si odustao”! Imao je silne probleme sa povredama, propustio mnogo mečeva. A onda… pocetak kraja.

Brajant je ušao u svoju 20-tu sezonu sa Lejkersima, time je postao igrač sa najviše odigranih sezona u dresu jednog tima, prestigavši Džona Stoktona. Sezona koja je mnogima i smetala, pretvorila se u veliki putujući oproštaj. Kobi je pred njen početak, emotivnom porukom navijačima najavio kraj. Trudio se da odigra bar po jednom u svakom gradu, iako su ga naravno brojne povrede, koje je doživeo tokom karijere sustizale i mučile. Nakon objave o penziji, izjavio je da ne želi da navijači smekšaju, da bi više voleo da čuje zvižduke nego aplauze, kako drugačije. I pored toga, dobijao je ovacije širom lige, čak i tamo gde su ga najviše “mrzeli”, u Bostonu i Sakramentu. A najbolje je sačuvao za kraj. Karijeru je završio na najspektakularniji mogući način, postigao je nezaboravnih 60 poena u meču protiv Utah Jazza!

Njegova zaostavština su 5 NBA prstena, 33643 poena (treći najbolji strelac u istoriji), 2 zlatne medalje sa Olimpijskih igara, MVP NBA lige 2008. godine, 2 puta MVP NBA finala, 81 poen u jednom meču! 24 puta igrao je 50+ utakmicu, samo su Džordan i Čembrlejn u istoriji imali više! 18 puta NBA All-Star, 4 puta MVP All-Star meca (Najviše u istoriji zajedno sa Bob Petitom), 2 puta najbolji strelac lige… Svi mogući individualni rekordi LA Lakers​a.

Penzionisao se jedan od najboljih kojeg smo ikada gledali. Još uvek ne mogu da zamislim kako ce NBA bez njega izgledati. Uskoro će postati prvi igrač u istoriji, kojem ce jedan tim penzionisati dresove sa dva različita broja. Vrlo brzo i član kuće slavnih. Nikada više nećemo videti nekoga, ko je makar sličan Kobi Brajantu. Mnogi će reci da odlazi, međutim, to nije istina…

Heroes come and go, but legends are forever.

Pisano u maju 2016. godine.