Trejsi Lamar Mekgrejdi Džunior rođen je 24.05.1979. u Bartou, Florida. U vreme rođenja, njegova majka, Melanisa Viliford, je tek završavala srednju školu, a njegov otac, iako brižljiv i zainteresovan za razvoj svog sina, nije baš bio deo njegovog svakodnevnog zivota. U nedostatku boljih mogućnosti, Melanisa se preselila u obližnji gradić Oberndejl, gde je živela njena majka. Njih dve su odgajale Trejsija. Oberndejl, mali gradić sa otprilike 9 hiljada stanovnika, bio je mesto u kome su pretežno živeli belci, ali boja kože Trejsiju nije predstavljala problem nijednog trenutka. Njegova baka, Roberta, nadenula mu je nadimak “Pumpkinhead” i gotovo svi u gradu oslovljavali su ga tako. Sa svojim drugarima, Trejsi je najviše vremena provodio na “Brdu”, jednom od najlošijih naselja ovog gradića. Kao i većina dece tog uzrasta želeo je da bude popularan, “žestok” momak. Ipak, u to vreme, desilo se nešto što mu je otvorilo oči – u pucačkom obračunu, život je izgubio dečko njegove rođake, a nakon tog incidenta “Pumpkinhead” je shvatio da ne želi da ostatak svog detinjstva i tinejdžerskog života provede na “Brdu”. Iako nije odrastao u bogatoj porodici, imao je sve što mu je bilo potrebno. Melanisa je putovala svaki dan na posao u Orlando, koji je bio udaljen oko sat i po vremena, gde je radila kao sobarica u hotelu Diznijevog sveta. Mučila se, ali je njen sin imao krov nad glavom, uvek bio pristojno obučen, imao je šta da jede – a testenina, sa specijalnim sosom bake Roberte, bila je tu kad god je poželeo svoje omiljeno jelo. Kao mlad Trejsi je zavoleo sport, i vrlo brzo i laiku je bilo jasno o kakvom se prirodnom atleti radi. Medjutim, njegova prva ljubav bio je bejzbol! Tanan, dugačak i spretan, Trejsi je bio zvezda lige za mlade u Oberndejlu, i činilo se da će biti veliki igrač bejzbola. Sve dok druga, malo veća, narandžasta, lopta nije obuzela njegov život. Igrao je oba sporta uporedo, ali kako sam kaže, nije ozbiljno razmišljao o košarci sve do jeseni 1993. godine – kada je Peni Hardavej stigao u Orlando Medžik. Hardavej je u svojoj prvoj godini radio stvari koje Trejsi nikada pre nije video, i vrlo brzo je postao njegov heroj. Svoje ime u košarci počeo je da gradi tek u trećoj godini srednje škole. Nakon što je u prve dve dobijao šansu na kašičicu, u trećoj je postao starter i nije razočarao. Postizao je 23 poena i beležio 12 skokova u proseku, ali je imao problema van terena. Bio je jako lenj đak, jako je često kasnio na časove koje je i ovako retko posećivao. Skinut je sa spiska košarkaške sekcije nakon što je ušao u žustru raspravu sa jednim od školskih profesora. To je odbilo većinu koledža, i gotovo da nije imao niti jednu stipendijsku ponudu. Ti Mek je imao sreće pa je uz sebe imao neke uticajne ljude. Jedan od njih je bio Alvis Smit, trener i Adidasov agent. Smit je nekako izborio Mekgrejdiju pozivnicu za Adidasov letnji kamp u Nju Džersiju, jedan od najvećih u državi za srednjoškolce, gde je stigao kao potpuni anonimus. Glavno ime na kampu te godine bio je Lamar Odom, a Trejsi je skrenuo pažnju na sebe time što je izričito zahtevao da bude uparen upravo sa njim – a zatim ga je u igri 5 na 5 i 1 na 1 potpuno “oduvao”. Nekoliko dana nakon toga, u meču najboljih aktera kampa, Trejsi je prikucao silovito “vetrenjaču” koja je ostavila bez daha sve prisutne i tako im potvrdio ono o čemu su potajno razmišljali prethodnih dana, da je jedan od najtalentovanijih igrača u naciji.

Sada sa novom reputacijom, Smit se bacio u potragu za novom školom za Ti Meka. Našao ju je u Duramu, u Severnoj Karolini, srednja škola “Mount Zion”. Mekgrejdi je tamo naišao na jednog od najuticajnijih ljudi u svom životu, trenera srednjoškolskog tima, Džoela Hopkinsa. Hopkins je bio jedan od najžešćih i najstrožih trenera u državi, i takav pristup činio je čuda za razvoj Trejsija Mekgrejdija. Potpuno se posvetio košarci, poboljšanju svoje fizičke spreme, a upute trenera pratio je bez ikakvog oklevanja. Njih dvojica su postali jako bliski, pa su provodili zajedno i po nekoliko noći nedeljno, gledajući NBA košarku. Rezultati tog rada videli su se i na terenu, Trejsi je predvodio svoj tim, koji je 2 puta te godine pobedio “Oak Hill” akademiju (svake godine jednu od najboljih, košarkaški specijalizovanih, srednjih škola u državi). Glavni protagonista, igrao je sve pozicije na terenu, u odbrani bi cuvao najboljeg protivničkog igrača, u napadu potpuno nezaustavljiv. Ipak, kako se kraj sezone bližio, počele su da se vraćaju neke stare boljke. Kada mu je jednog dana na treningu Hopkins prebacio, usli su u žustru raspravu koja se na kraju pretvorila gotovo u tuču. Obojica su u rvanju završili na podu. Nakon tog dogadjaja, ipak, Trejsi kao da je bio druga osoba. Ljudi iz njegovog okruženja kažu da mu je upravo taj sukob ubrzao proces sazrevanja – do kraja sezone nije napravio ni najmanji incident. Trejsi je vodio svoju školu do mesta broj 2 u celoj zemlji i dobio prestižnu nagradu za najboljeg igrača te sezone od strane “USA Today”. Trejsi je beležio gotovo tripl dabl, sa preko 27 poena postignutih u proseku. Stigao je za samo godinu dana od potpunog anonimusa do najtraženijeg srednjoškolca u drzavi. Bio je već viđen kod Rika Pitina na Kentakiju. Međutim, tada se pronela vest da jedan od najpoznatijih NBA skauta, Marti Blejk, smatra kako bi Mekgrejdi bez problema završio u prvoj rundi drafta, i da se nekoliko timova već interesuje za njega. Prijatelj Alvis Smit, kao i trener Hopkins, savetovali su ga da preskoči koledž i prijavi se direktno za NBA draft.

Od svih zainteresovanih timova, Čikago Bulsi činili su se kao ekipa koja je najviše zagrizla za Ti Meka. Tih dana ligom je kružila priča da su Bulsi voljni da pošalju Skotija Pipena u Vankuver Grizlise u zamenu za njihovog pika na draftu kako bi imali što bolju poziciju za “lov” na Mekgrejdija. Nekoliko sati pre drafta, Majkl Džordan je zapretio da će se penzionisati ako “Bikovi” izgube Pipena i cela stvar je propala. To je otvorilo vrata drugim timovima, kao što su bili Toronto Reptorsi. Ajzea Tomas, tadašnji generalni menadžer tima, imao je plan da “pokrene” franšizu dovodjenjem srednjoškolskog super-talenta. Dve godine pre toga nije uspeo da izabere Kevina Garneta, ali kada je osam timova na draftu propustilo da ga izabere, Toronto selektirao Mekgrejdija kao 9. pika. Trejsi, već uveliko poznat kompaniji Adidas, potpisao je momentalno šestogodišnji ugovor sa poznatom firmom vredan 12 miliona dolara. Njegovi počeci u NBA nisu bili bajni. Prva sezona u Torontu, po sopstvenim rečima, bila je pravi košmar. Bio je usamljen, i kako sam kaže spavao nekad i po 20 sati dnevno. Nakon povreda nekolicine glavnih igrača, Reptorsi su počeli sezonu užasno, pobedivši samo dve od 24 utakmice na početku sezone, a Trejsi je igrao mizerno malo po mecu. Voker, tadašnji trener tima, kritikovao je Mekgrejdija, njegovo zalaganje na treningu i želju za uspehom. Išlo je čak do toga da je izjavio da Ti Mek neće izdržati 2 sezone u ligi. Nakon užasne serije Tomas je napustio tim, a Voker je dobio otkaz. Mekgrejdi je tada, dolaskom Buča Kartera, dobio malo više prostora za igru. Karter je bio baš ono što je Trejsiju trebalo. Imao je pravi pristup, objasnio mu da prvo mora da postane vrhunski igrač na treningu kako bi to bio i na utakmici. “Ujka Buč” kako ga je od milošte zvao Mekgrejdi, uvažavao je ogromno poštovanje našeg heroja. Od tog momenta on je imao sjajne role, večeri u kojima je pokazivao sav svoj talenat i na kraju sezone beležio je preko 7 poena u proseku igrajući oko 18 minuta po meču za tim koji je završio sezonu sa skorom 16-66. U junu sledeće godine stvari su znantno krenule na bolje po franšizu, ali i Ti Meka kada su Toronto Reptorsi u tim, nakon draft-trejda, doveli Vinsa Kartera. Vins i Trejsi upoznali su se u Severnoj Karolini. Dok je Mekgrejdi igrao za svoju srednju školu, Karter je bio zvezda univerziteta Severna Karolina. Njih dvojica su preko noći postali najbolji prijatelji, ali i potpuno nerazdvojni kada su nakon nekog vremena saznali da su još i dalji rođaci. Te sezone liga je počela tek na zimu, zahvaljujući lok-autu. To je Trejsiju, međutim, samo dalo više vremena da se spremi za novu sezonu. “Ujka Buč” ga je posetio u rodnoj Floridi, i poslao ga na treninge američkog fudbala koje je vodio njegov otac Kris Karter. Trejsi je do početka lige nabacio gotovo 7 kila, i jednom mršavi dečkić, izgledao je kao potpuno novi igrač. Skraćena sezona bila je i najbolja ovog tima u njihovoj kratkoj istoriji, sa skorom 23-27. Nekoliko korisnih trejdova poboljšalo je znatno kvalitet ekipe. Vins Karter je zapalio ligu svojim vanserijskim zakucavanjima, a Mekgrejdi je potpuno integrisan u jednog od glavnih igrača sa klupe. Često je kao jako mlad dobijao šansu da se nadje na terenu u ključnim momentima utakmice. Igrao je 3 pozicije, od pleja do krila. Kao što smo već napomenuli, većina ljudi se slaže da je njegov napredak bio najviše povezan sa dolaskom Vinsa Kartera. Njih dvojica su retko viđani u javnosti jedan bez drugog. Slobodno vreme provodili su zajedno, a saigrači su ih ubrzo prozvali “Sijamski blizanci”. Trener Buč Karter primetio je hemiju između njih dvojice, i pobrinuo se da im da što više zajedničkog vremena na terenu. To je u jednom trenutku, pre početka Trejsijeve treće sezone u ligi, otišlo i predaleko. Na jednom meču predsezone, u Los Anđelesu protiv Klipersa, rođaci su se toliko zaigrali i zabavljali publiku, da su zaboravili da loptu dodaju ostalim saigračima, a odbranu gotovo potpuno zanemarili. Nakon toga su dobro “izribani” od strane Antonija Dejvisa i ostatka starijih igrača. Trejsi je već pre toga navukao gnev rukovodstva na sebe, nakon što je u izletu za medije izjavio da zaslužuje da igra makar 30 minuta po meču. Bili su nezadovoljni njime, pre svega jer je još uvek bio jako mlad i imao problema da bude konstantan. Ostao je “6. igrač” ekipe, jer jednostavno nisu mogli da računaju na njegovu produktivnost svako veče. Ulazeći u poslednju godinu svog “ruki” ugovora, Mekgrejdi je igrao kako za Toronto, tako i za svoj novi ugovor. Njegov napredak te sezone bio je impozantan. Ne samo da je oplemenio ofanzivnu igru ekipe lucidnim rešenjima u napadu, kako poentiranjem tako i asistencijama, već je gotovo redovno bio zadužen da čuva protivničkog najboljeg igrača. U jednom meču protiv Detroita, potpuno je “zatvorio” jednu od najvećih mladih nada lige, Grenta Hila. Zanimljivo, kao i Trejsi, tako je i Hil bio u poslednjoj godini ugovora, i oni su se za vreme utakmice našalili povodom toga, i čak pomenuli Orlando kao svoju moguću destinaciju. Trejsi je tokom sezone odbio novi šestogodisnji ugovor vredan 70 miliona dolara, bilo je jasno da će njegov napredak biti debelo naplaćen. Nakon All-Star pauze iste sezone, bilo je evidentno da je Mekgrejdiju mesto u startnoj petorci. U svojih prvih 13 startova za Toronto, oni su ostvarili 11 pobeda. Na kraju regularne sezone, Trejsi je pozamašno uvećao svoje brojke, beležio je preko 15 poena, 6 skokova i 3 asistencije po mecu, a Toronto je po prvi put u istoriji franšize obezbedio put u plej-of. Iako su ih mnogi videli kao moguće iznenađenje, Njujork Niksi su ih počistili u prvoj rundi. Ipak, jedina svetla tačka bio je T-Mac, koji je igrao fenomenalnu košarku na oba dela terena. U očima većine generalnih menadžera tada je postao prva meta prelaznog roka.

Nakon ispadanja iz plej-ofa, bilo je vreme da se okrene novom koraku u karijeri. Želeo je da izađe iz senke svog rođaka, Vinsa Kartera. Interesovanje je bilo veliko, a prvi koji su prišli bili su Elton Brend i Čikago Bulsi. Iako su se svojski potrudili i “udvarali”, cak ga vodili i na utakmice Čikago Kabsa, znajući da je veliki fan bejzbola – Trejsi je glatko odbio da igra za tim koji je u fazi ponovne izgradnje, koji se oporavlja od odlaska Džordana. Toronto Reptorsi su takođe izgubili sve šanse nakon otpuštanja “Ujka Buča”. Knjiga je spala na dva slova: Majami Hit i Orlando Medžik! Centar “Vreline”, Alonzo Morning, održao mu je sjajan govor, pokušavši da ga namami da potpiše za Majami, ali nije uspeo. Velikim delom jer je u Orlandu bio neko ko je govorio lepše – Dok Rivers. Rivers je tada bio drugogodišnji trener, koji je prethodne sezone kao ruki vodio jedan ispodprosečni tim do učinka od 50% pobeda u ligi, što je bio veliki uspeh. Rivers ga je šarmirao inteligencijom, humorom, i košarkaškim shvatanjima. Glavna prevaga bila je činjenica da će Ti Mek u Orlandu dobiti odrešene ruke, loptu u rukama u završnici svakog meča. Nedugo zatim on je potpisao sedmogodišnji ugovor sa timom, vredan 93 miliona dolara. Izabrao je broj 1, koji je nekada nosio Peni Hardavej, njegov dečački idol. Veliki deo odluke bila je i činjenica da se vraća kući, na Floridu, ali i želja da igra sa Grentom Hilom, jednim od najtalentovanijih igrača lige. Iako se plašio priča o navijačima Orlanda koji nisu bili na najboljem glasu, bio je oduševljen stavovima organizacije, radom uprave kluba. Nažalost po njega, Hil je propustio celu prvu sezonu u Orlandu zbog povrede zgloba. Nakon toga, od svih u timu očekivao se ubrzani napredak, ali ni od koga više nego od Trejsija Mekgrejdija. Nakon najnapornijih priprema ikada, Ti Mek je bio spreman da vlada. Vodio je Orlando do skora 43-39, i nastupa u plej-ofu. Njegov napredak nije ostao nezapažen, i po prvi put u karijeri izabran je za aktera All-Star meča. Trejsi je napredovao sve više kako je sezona odmicala. Beležio je u proseku 26.8 poena, najveći prosek ikada igrača koji je bio mlađi od 22 godine. Nakon sjajne sezone, zaradio je nagradu za igrača koji je najviše napredovao u NBA, ali je izabran i u drugi najbolji tim lige. Ipak, ni ova sezona nije mogla da prođe bez incidenata, pa je tako kritikovao generalnog menadžera tima kada je u novembru trejdovao Trevisa Autloa u Finiks. Trejsi je “popio” najviše žalbi, iako je to po mišljenjima mnogih, bilo razmišljanje Doka Riversa, prvog trenera tima. Iako je u plej-ofu igrao fenomenalno, beležio 33.8 poena u proseku, fantastično branio Glena Robinsona – nije mogao sve sam. Orlando je izgubio sa 3-1 u prvoj rundi od strane Milvoki Baksa. Trejsi se radovao povratku Grenta Hila u jesen 2001. godine, jos više kada je uprava dodala timu veterane – Horasa Grenta i Patrika Juinga, koji ne samo da su trebali doprineti kvalitetom, vec i liderskim sposobnostima. Sa Majkom Milerom, najboljim rukijem prethodne sezone, Orlando je trebalo da ima tim koji bi se debelo pitao u plej-ofu naredne godine. Međutim, Grent Hil je doživeo novu povredu zgloba koja ga je odvojila od terena gotovo čitavu sezonu, i sve je palo na Mekgrejdijeva leđa još jednom. Tokom leta proučavao je snimke Medžika Džonsona, kako bi naučio da što bolje vodi loptu i dribla protiv igrača nižih od sebe. Proučavao je i snimke Lerija Birda, upijao njegove kretnje oko blokova i korišćenje istih. Postao je kompletniji igrač. Te godine predvodio je Orlando u poenima, skokovima i minutima. Izabran je u prvu petorku NBA i završio je četvrti u glasanju za MVP-ja lige. Na All-Star utakmici te sezone, napravio je jedan od poteza koji ce se večno pamtiti i s kojim ga poistovećuju NBA fanovi – dobio je loptu negde oko linije za 3 poena, napravio jedan dribling, pa bacio sam sebi alej-up od tablu za snažno zakucavanje. Ipak ove sezone Ti Mek se po prvi put susreo sa ozbiljnijim povredama, bolovi u donjem delu leđa bili su ogromni, ali je rešenje pronašao u većem unošenju tečnosti tokom utakmica i treninga. Iako su ostvarili samo jednu pobedu više u odnosu na prethodnu sezonu, u plej-of ulaze sa velikim očekivanjima, jer na Istoku nije bilo jasnog favorita. Nažalost po njih, Beron Dejvis i Šarlot Hornetsi bili su neprelazna prepreka. Trejsi je ponovo igrao odlicno, ali je još jednom pomoć njegovih saigrača izostala. Videvši da troše najbolje godine svog glavnog igrača, a da Grent Hil ne pokazaju znake da će se ikada potpuno oporaviti od teških povreda, uprava Orlanda je odlučila da dodatno pojača ekipu, te su u tim doveli Šona Kempa. Ipak, Orlando je nastavio da bude “one man show”. Ovog leta, 2002. godine, potpisao je ugovor sa Adidasom koji će se protegnuti i na vreme nakon završetka njegove karijere. Trejsi je bio neverovatan, “sipao” je po 30 poena k’o od šale, ali je Orlando i dalje bio osrednji tim. Kemp je bio totalno van forme. A Hil, koji je sa Trejsijem trebao da čini najubojitiji tandem lige, bio je prečesto povređen. On i Ti Mek su za sve vreme odigrali samo 47 mečeva zajedno. Iako su bili polovični, Orlando je i dalje bio jako interesantan tim, i to samo zbog jednog čoveka – Trejsija Mekgrejdija. Njegovo terorisanje protivničkih odbrana dostiglo je nove visine. Ubacio je te sezone 52 poena protiv Čikaga, 46 i 47 protiv Milvokija i čak 46 protiv izuzetno tvrde ekipe Detroita. Predvodio je ligu te sezone sa čak 32.1 poenom po meču, dobio najviše glasova u izboru za All-Star meč od svih igrača na Istoku, kasnije i postigao 29 poena na pomenutom mecu. Beležio je 32.1 poen po meču i tako po prvi put u karijeri predvodio sve igrače u ligi. Orlando je tu godinu završio na osmom mestu, ušunjali su se u plej-of gde su ih u prvoj rundi čekali teškaši iz Detroita. Trejsi je potpuno razneo ekipu Pistonsa u prva dva susreta, postigavši 43 i 46 poena (i dan danas rekord franšize po broju poena u plej-of meču, koji je kasnije izjednačio Dvajt Hauard). Orlando je potpuno neočekivano imao vođstvo od 3-1 u utakmicama i bili su na ivici prolaska u narednu rundu. Nakon toga, Mekgrejdi je napravio možda i najveći “kiks” van terena u svojoj karijeri, kada je u jednom intervjuu nakon meča izjavio – “Dobar je osećaj biti u drugoj rundi”. Kako to obično biva, u naredne 3 utakmice, defanzivno orijentisani Detroit Pistonsi su svu svoju pažnju usmerili ka Ti Meku, i uspeli da pobede ovu tešku seriju sa 4-3. Razočarani Mekgrejdi je nakon serije preuzeo svu krivicu na sebe, priznavši da nije učinio dovoljno da odvede svoj tim dalje. Ipak statistika kaže drugačije, pored Mekgrejdija koji je beležio 31,7 poena u proseku u ovoj seriji, jedino je još Dru Guden bio dvocifren. Iako se može reći da Trejsi nije uveo svoje saigrače u ritam igre, oni su često bili potpuno nezainteresovani u napadu, čekajući da Mekgrejdi završi posao. Njegova želja da preuzme krivicu na sebe pokazivala je da izrasta u pravog lidera ove ekipe. Veruje se da je Trejsi upravo u to vreme, između dve sezone, potpuno sazreo, kada je i oženio dugogodišnju devojku – Klarendu Heris. Ni njegov napredak na terenu nije stao takodje. Iako su na njega već svi gledali kao na superstara, on je znao da igrače koji imaju sjajnu statistiku i velikane ove igre odvaja jedna stvar – šampionsko prstenje. Kako bi podigao svoj tim na sledeći nivo, bio je voljan da uradi sve male stvari na terenu – postavi se za faul u napadu, postavi pik, baci se za ničiju loptu. Kada je Orlando prvo kreirao nesretni tandem Hil – Mekgrejdi, zeleli su da repliciraju duo Dzordan-Pipen, u kojem je Trejsi vidjen kao Pipen. Doslo je vreme da se ta ideja preispita, u Orlando je sada trebalo da pronađu zvezdu koja će biti pomoćnik Mekgrejdiju. Sezonu 2003-04, Orlando je počeo sa Džuvanom Hauradom, i zaista se cinilo da će tim igrati dosta bolje. Sezonu su počeli pobedom nad Niksima, ali nakon nove povrede Hila, te Giričeka i Peta Geritija, ekipa je bila viđena da potone. Niko ipak nije očekivao ovakav potop – Orlando je nakon te pobede izgubio 19 vezanih mečeva, najviše u istoriji franšize. Dok Rivers, sa kojim je Trejsi bio jako blizak, izgubio je posao, a da sezona bude još gora po njega, propustio je nekolicinu utakmica zbog smrti bake. Nakon povratka imao je puno problema sa povredom tetive desnog stopala i propustio je ukupno 15 mečeva te sezone. Pored svih problema, ponovo je predvodio ligu sa 28 poena u proseku, a u smiraj regularnog dela sezone postigao je i 62 poena u meču sa Vašington Vizardsima – i dan danas rekord Orlando Medžika i njegov lični rekord. Nakon užasne sezone tima koji je završio sa skorom 21-61, postavljalo se pitanje da li Mekgrejdi i dalje želi da igra za Orlando. U to vreme Kobi Brajant je bio u okršaju sa Lejkersima, i “grad anđela” se činio kao nova destinacija za Ti Meka, međutim Kobi je ostao i do trejda nije došlo. Ispostavilo se da ključ drže Hjuston Roketsi, koji su imali pravu ponudu. Nekoliko igrača predvođeni Stivi Frensisom otišli su u Orlando u zamenu za Trejsija i nekoliko njegovih saigrača. U paru sa All-Starom, dominantnim Jao Mingom, Trejsi je momentalno trebao da pogura Hjuston ka jednom od najboljih timova Zapada. Hjuston je imao ozbiljan posao, da svoja dva najbolja igrača okruži kvalitetnim pomoćnicima. U ekipu su stigli veterani Majk Džejms, Džon Beri, Dejvid Vesli, Bob Sura i Dikembe Mutombo. U početku, tim nije u potpunosti verovao u znanje glavnog trenera, Džefa Van Gandija, i negde u decembru bili su daleko ispod 50% pobeda. Međutim, istog meseca, ponajviše zahvaljujući Mekgrejdiju, prave skor 9-6 i nagoveštavaju izlazak iz krize, a Trejsi postiže 48 poena u meču protiv Dalasa. Ipak, “hajlajt” njegove karijere stigao je u meču protiv San Antonio Sparsa istog meseca. 9. decembra 2004. godine, Trejsi je postigao 13 neverovatnih poena (4 trojke plus jedno dodatno slobodno bacanje) uključujući “krađu” i pogodak za pobedu, gotovo uz zvuk sirene, za samo 33 sekunde u završnici meča. I tako oteo pobedu gostima koji su do pola minuta pre kraja meča vodili i sa 8 do 10 poena razlike – performans koji će zauvek ostati upamćen kao jedan od najupečatljivijih u istoriji lige. Kako su glavne zvezde tima počele da veruju u sistem rada Van Gandija, kockice su polako počele da se slažu. Hjuston je do kraja sezone bio potpuno drugi tim, završili su sezonu sa skorom 51-31, najbolji rezultat tima još od sredine 90-ih i Čarlsa Barklija. Trejsi je bio najzaslužniji za sjajne igre tima, bio je u top 10 igrača lige po poenima, ukradenim loptama i vremenu provedenom na terenu. Podigao je efikasnost, povećao broj asistencija i skokova po mecu, u isto vreme smanjivši broj izgubljenih lopti. Jednostavno, radio je sve što je trener od njega tražio, i opšte verovanje je bilo da “Rakete” mogu da naprave čudo u plej-ofu. I počelo je tako. Hjuston je na leđima Ti Meka pobedio u oba meča u Dalasu. Bio je fenomenalan, pogađao šuteve, napadao reket, igrao fascinantnu odbranu. Još jedan od poteza karijere napravio je u meču broj 2 – proleteo je pored Dirka Novickog, i zverski zakucao preko 229 cm visokog Šona Bredlija. Medjutim, do kraja serije, Hjuston je uspeo da zabeleži samo jos jednu pobedu, izjednačili su pobedom u utakmici broj 6 na 3-3, iza Trejsijevih 37 poena. U sedmom meču serije su ponovo poklekli, i doživeli sraman poraz od 40 poena razlike. Mekgrejdi je bio pod žestokom paljbom, more kritika je stizalo na njegov racčun, on je bio vođa ovog tima, a vođe snose najveće posledice kada se bitka izgubi. Sezona 2005-06. pamtiće se kao ona u kojoj su svi pravi ljubitelji lige počeli da brinu za zdravlje jednog od najboljih igrača NBA. Trejsi je propustio ogroman broj utakmica zbog već naveliko poznatih bolova u leđima. A Hjuston bez njega nije bio isti tim, izgubili su 15 od 17 mečeva koje je Trejsi propustio. Iako u velikim problemima sa povredama, Trejsi je od strane navijača ponovo izabran za All-Stara, ali Hjuston sa puno problema, naravno, propušta plej-of. Mekgrejdi i sledeću sezonu počinje sporo, propušta 7 mečeva zbog već poznatih problema sa ledjima, a u jednom intervjuu je izjavio da se oseća kao da ga telo polako izdaje. Mislio je da ne može više da bude eksplozivan kao što je jednom bio. Ubrzo nakon prvog sledećeg propuštenog meča uputio se u gradić Vako u Teksasu, gde je posetio doktora Džona Patersona koji je na njemu izvršio “Synergy Release” terapiju kako bi izlečio hronične probleme sa leđima, posebno konstantne grčeve. Jao Ming je za sve to vreme podizao svoju formu, i Trejsi je sada bio drugi izbor tima u napadu. Međutim, nakon povrede Minga, Mekgrejdi je svoju igru, uprkos očekivanjima, ponovo podigao na najviši nivo, i povratio reputaciju jednog od najboljih igrača lige vodeći Hjuston do petog najboljeg skora u ligi. U plej-ofu te godine susreli su se sa Juta Džezom. Iako je beležio preko 25 poena, 7 asistencija i skoro 6 skokova u seriji, izgubili su u 7 mečeva. Jedan od najemotivnijih momenata u njegovoj karijeri desio se na pres konferenciji nakon tog meča, na jedno od pitanja novinara odgovorio je “probao sam, dao sam sve od sebe… probao sam sve” sa suzama u očima. Nakon novog ispadanja iz plej-ofa, Džef Van Gandi je zamenjen Rikom Adelmanom, vlasnik Lesli Aleksander je zeleo da njegov tim igra bržu košarku kako bi što bolje iskoristili ofanzivni talenat Ti Meka i Jao Minga. Sreća nije pogledala “Rakete”, pa ni Ti Meka, ni sledeće sezone, ’07-’08, Jao Ming je propustio skoro 30 utakmica. I u tom stanju Hjuston je vezao sjajne 22 pobede, 10 bez Minga, završili su sezonu na petom mestu Zapada i zakazali revanš sa Jutom. Do trenutka kada je plej-of počeo, Trejsi je već vukao povrede ramena i kolena, preko kojih je konstantno nosio zavoje. Primao je injekcije protiv bolova, a pred sam početak plej-ofa morao je da se podvrgne vađenju vode iz kolena i ramena kako bi mogao da igra. “Džezeri” su slavili u 6 utakmica, iako je teško povređeni Mekgrejdi postigao 40 poena u poslednjem meču serije. Momentalno nakon ispadanja, Ti Mek je morao da se podvrgne operaciji oba bolna dela tela. U sledeću sezonu ulazi nedovoljno oporavljen nakon istih, i već do All-Star pauze propušta 17 mečeva. U februaru 2009. godine na svom sajtu je objavio da će imati novu operaciju kolena, i da propušta ostatak sezone – svima je bilo jasno da će tesko ponovo videti onog starog Trejsija Mekgrejdija. Godine nakon toga jednostavno nisu prava slika eksplozivnog majstora koji je preko 10 godina mamio uzdahe svih koji vole ovaj sport. Proveo ih je u Njujorku, Detroitu i Atlanti, a njegova produktivnost je svake godine opadala. Trejsi je sezonu nakon Atlante odigrao u Kini, ali kako njegov tim nije prosao u plej-of, bio je slobodan da to učini sa nekim timom NBA lige, i jeste. Potpisao je za San Antonio i te godine odigrao je svoje prve minute u NBA finalu. Nažalost po njega, San Antonio je izgubio od Majamija, i san o prstenu šampiona lige ostao je nedostižan. Nedugo nakon finala Trejsi je objavio da se neće više baviti profesionalno košarkom.

Nama najzanimljivija dešavanja u životu Trejsija Mekgrejdija nakon penzionisanja bili su njegovi pokušaji da ostvari san i napravi bejzbol karijeru. On je bio i vlasnik jednog bejzbol tima. Trenirao je vredno sa trenerom, Rodžerom Klementsom, i čak zaradio ugovor u jednom timu manje bejzbol lige, pa i mesto na All-star utakmici iste. Nedugo zatim se oprostio od bejzbola. Posvetio se privatnim biznisima, tehnološkoj kompaniji u Vašingtonu, kao i kompaniji flaširane vode u Majamiju. Trejsi sa svojom suprugom ima četvoro dece, 2 sina i 2 ćerke. Od nedavno je poznato da će postati NBA analitičar na ESPN televiziji, tako da ćemo imati više šanse da uzivamo u njegovim viđenjima na košarku u budućnosti.

Kada pogledamo unazad na Trejsija Mekgrejdija, može se pričati i o tome da je bio možda najtalentovaniji bek ikada, talentovaniji i od Dzordana i Brajanta. Nije postajala stvar koju Trejsi nije mogao da uradi. Iako je njegova srednjoškolska karijera bila potpuno neprimetna, potencijal koji je prikazao na samo jednom kampu uspeo je da ga transformiše iz anonimusa u jednog od najviših pikova na NBA draftu. Formirao se u najelitnijeg igrača u ligi, vodeći svoje timove do pobeda i redovnih nastupa u plej-ofu. Iako je imao tu sreću da poseduje neverovatan talenat, imao je veliku nesreću da nikada nije bio okružen dovoljno dobrim saigračima. Iako je godinama beležio neverovatne brojke, ono što će ga definisati je nemogućnost da svoj tim progura dalje u plej-ofu NBA lige. Godinama se borio, vukao timove čije su zvezde bile povređene, u kojima je ostatak ekipe bio daleko od potrebnog nivoa. Baš kada se činilo da će imati pravu šansu za NBA titulom, kada je sve bilo na mestu, 2008-09 – njegovo telo je bilo to koje se potpuno raspalo. Preko decenije nosio je timove na svojim leđima, verovatno najteži “teret” sa kojim se susreo jedan superstar u istoriji ove lige.

On je momak za koga je pre nekoliko dana jedan Kobi Brajant rekao je njegov najteži protivnik ikada. Ne Lebron, ne Vejd, ne Pol Pirs, ne Kevin Durent… Trejsi Mekgrejdi! Ostaće poznat kao jedan od najubitačnijih napadača koje je NBA ikada video, sedmostruki učesnik All-Star utakmice, dva puta najbolji strelac lige. Iako, kao što smo rekli, nije uspeo da pređe niti jednu plej-of prepreku – njegova igra je bila zapanjujuća! “Ginuo” je za svaku loptu, nije odustajao do poslednjeg trena, njegovi potezi oduzimali su dah… Jednostavno davao je sve i mi smo ga voleli zbog toga.

Pisano u februaru 2016. godine.