Kao i mnogi mladi igrači, Džo je otišao u Bruklin tražeći šansu za “posao”. Kao dvadesetčetvorogodišnjak je dobio minimalnu početnu ponudu od Bruklin Netsa, minimalna plata, dvogodišnji ugovor sa jednom godinom ugovora gde mu je garantovan novac. Bez razmišljanja je prihvatio jer kako on kaže treniraće 5 sati dnevno, raditi ono što voli, a njegovi saigrači sa koledža će da rade puno radno vreme na drugim radnim mestima.

Osamdeset saigrača kasnije, Heris sada ima 30 godina i ulazi u drugu godinu četvorogodišnjeg ugovora. Džo je jedini igrač koji je igrao sa Brukom Lopezom i Džeremijem Linom pod vođstvom Etkinsona i koji sada igra sa Durentom, Kajrijem i ostalima pod palicom Stiva Neša. On je svojim napornim radom i požrtvovanjem stekao toliko poštovanje od uprave poularnih “Mrežica” da je jedini igrač koji se nalazi na sastancima uprave istoimenog kluba.

Mnogo ozbiljnih igrača je prošlo kroz Bruklin, pogotovu prethodnih godina, ali jedino se Džo zadržao. Postao je okosnica tima.

Da bi stekli ovakvo poštovanje od nekog kluba morate mnogo da radite, a ovaj momak je pravi primer za to. Poznat je kao izvrsni šuter, ali nije mu to Bog podario, to su sati i sati ostajanja posle treninga. Kako je jednom i sam rekao: “Navikao sam da uvek gasim svetlo u sali.”

Jednom prilikom je domar u trening sali došao 2 sata ranije da očisti parket i čuo lupanje lopte. Ušao je u salu i bacio pogled, Džo je uveliko bio tamo. Mahnuo mu je, na šta bi mu Džo odgovorio: “Ne brinite, obrisao sam je.”

Ovo su samo neke od anegdota vezane za ovog izvrsnog šutera, momka za primer koji nikada nije imao kontraverze, niti ispade. Momka koji je dokaz da rad pobeđuje talenat. Baš zato je on toliko dugo neraskidiva “mrežica” ove velike konstrukcije Bruklin Netsa.