“Amerika je upravo izgubila od Francuske i iskreno govoreći poraženi su od boljeg tima. Dani kada smo se skupljali i igrali ulični basket protiv ostatka sveta, pobedjivali sa 40 razlike i na kraju slikali sa protivničkim igračima kao da su fanovi – davna su prošlost.” – piše jedan američki novinar.
Da, Sjedinjene Američke Države su poražene čak treći put u poslednja četiri meča, a kada na to dodamo da su prošlo Svetsko prvenstvo završile na tek sedmom mestu dolazimo do zaključka da je ovo mnogo više od slučajnosti. Previše se “čudnih okolnosti” poklopilo da bi ovo sve prepisali lošom formom i igranjem na pedeset posto snage, naravno “čudnih okolnosti” za Amerikance.
Poslednja tri MVP NBA lige nisu završila u rukama domaćih igrača, već se tim odličIjem dva puta za redom okitio Adetokumbo, dok je Jokić osvojio poslednji takav naslov, takođe poslednja četiri defanzivna igrača godine su završila u rukama inostranih igrača, tri u vitrinama Rudija Gobera i jedna kod već pomenutog Grka. Ni ostala priznanja nisu zaobišla košarkaše iz ostatka sveta, pa tako u prvoj petorci lige imamo čak tri Evropljanina i tek dva domaća košarkaša, a nikako ne treba zaboraviti ni sve ubedljivije partije igrača koji dolaze iz raznih krajeva sveta, dozvolićete mi da po svom ukusu pre svih izdvojim Luku Dončića, a zatim i Nikolu Jokića koji da su tamnoputi Amerikanci bi već sada ušli “trke” i poređenja za najbolje igrače na njihovim pozicijama ikada, ali to sad ipak nije tema.
Da prestanemo sa nabrajanjem, jer ovako možemo u nedogled i da se uhvatimo bar neke suštine. Činjenica je da je NBA najjača sportska organizacija iliti sistem na čitavoj planeti, savršeno razrađen do najsitnijih detalja i primer apsolutno svima, samo što je vremenom prisutnost igrača iz drugih zemlja postala sve veća. Tako sada vrhunske uslove za razvoj imaju svi, dok su Američki košarkaši samo jedan deo tog sistema, većinski naravno, ali u znatno manjoj meri nego ranije.
Ne treba diskriminisati ni ostale lige širom sveta, čarobna igra pod obručima je krenula da se igra svuda na ozbiljnom nivou, ali bukvalno svuda, pa imamo primer lige Australije koja je drastično napredovala, sve veći novac se ulaže i u Africi i Južnoj Americi, dok na Starom Kontinentu retko koja država nema kvalitetnu ligu. Jednostavno košarka napreduje iz godine u godinu, a jaz između ostatka sveta i USA je vremenom postao sve manji.
Ne smemo nikako da zaboravimo pravila po kojima su NBA košarkašima dozvoljava raznorazna “bacakanja” za koja dobijaju bezbroj bacanja svaki meč ili defanzivne tri sekunde u reketu kao i mali milion drugih pravila po kojima su napadači zaštićeni kao ugrožena vrsta. Jasno je da napad prodaje karte, privlači publiku i obilazi društvene mreže, a odbrana je za one već malo ozbiljnije fanove, da ne kažem fanatike i naravno bez nje nema titule, što su pre svega nekoliko dana dokazali i Baksi, predvođeni Holidejem, Pi Džej Takerom i ostalom družinom.
Da Američki roster kvalitetom ne odskače od onih najjačih svetskih reprezentacija pokazuje i početak ovih Olimpijskih igara, kao i prošlo svetsko prvenstvo gde bez konkretne timske igre i “basketanjem” više ne može da se napravi rezultat.
Da li će Amerikanci posle novog udarca realnosti kliknuti i ponovo zaličiti na “Drim tim” teško je pretpostaviti, ali ono u šta sam siguran je da će tamošnja javnost konačno naučiti da se “ne sprda” sa ostatkom sveta, da će naučiti gde je Nigerija, a uskoro verovatno i Angola, jer su sada oni u problemu, da će shvatiti da Rusija, Jugoslavija i Kina nisu na turniru, ali jeste Francuska koja igra mušku košarku i nema strah od NBA zvezda. Takođe, siguran sam da će shvatiti da ovo nisu ol-star utakmice i da sa druge strane ne stoje fanovi, već igrači protiv kojih će morati da zarade svaki poen ukoliko kući ne žele da odu spuštenih glava.
Pisalo uredništvo Astronaut Hoops, sjajne analitičarske stranice sa Instagrama. Na njihov profil možete otići klikom na narandžastim slovima obeleženo ime.