Na fotografiji koja prati ovaj tekst stoji skoro sve što ga predstavlja.

Dobro poznata “njuška” koju prati sjajan osmeh, elegancija koju je imao i na terenu, a pehar koji se vidi u pozadini jasno govori da je bio šampion.

Jedna stvar koja se ne vidi, a ljubitelji lika i dela Manu Đinobilija znaju, je kolika je mu*a imao ovaj čovek.

Ako treba da se se preuzme odgovornost – pozovite ga. Kada je najteže biće tu, taj hrabri, lucidni Argentinac.

Još uvek nisam upoznao osobu koja ne voli Đinobilija. Verovatno postoje, ali nisam nikada razgovarao sa nekim ili pročitao loš komentar o njemu.

Greg Popovič je jednom o njemu izjavio da mu je skratio život i da je mislio da je lud, a onda ga je jednostavno pustio da igra svoju igru.

Ne postoji ništa što Manu ne bi uradio za pobedu. Da li je to šut za tri, polaganje na nekoliko sekundi do kraja, blok u poslednjem napadu nad Hardenom, nebitno – on će preuzeti na sebe odgovornost.

Nisam želeo da se konctentrišem ni na jednu stvar konkretno, jer bih onda tekst pisao do sledeće nedelje, a vi biste se umorili od čitanja. Ali kad sam već spomenuo taj blok nad Hardenom, sećam se da sam se toliko razdrao da sam pomislio da sam lud.

Košarkaški pesnik kakav je bio Manu Đinobili na terenu se jednom rađa. Ma šta god rekli i sa kim god ga uporedili, takva ličnost i igrač ne mogu dva puta da se rode.

Mislio sam da će igrati večno. Iskreno, verovao sam u “Manu, uno mas.” pa posle toga bismo verovatno tražili još jednu…dalje znate.

Ali, eto, okačio je patike o ormarić u svlačionici, a Sparsi su njegov dres sa brojem 20 učinili besmrtnim.

Napisao bih da je otišao u večnost, ali Manu Đinobili je odavno to uradio.